Prva je bila kad sam imala 4 godine: tek smo se doselili u stan, 5. kat, mama je otišla u dućan i duže se zadržala, mene i brata od godinu dana zaključala. Skroz sam se uspaničarila, pa sam u suzama zaključila da moramo pronaći našu mamu
al trebalo se spustiti s petog kata. S balkona sam uzela onu žičanu žardinijeru (valjda se tako zove), obložila je kušinima i dovukla radio (zašto, boga pitaj). I sad sam ja kao trebala u nju sjesti, a brat me spustiti niz balkon. 
Ipak se sjećam da sam dugo oklijevala, uto je mater došla i nalemala me ko vola u kupusu.
Drugi put sam zakasnila kući (svjetla su se već odavno bila upalila, al bilo je ljeto i meni je bilo suuuper) i mislila sam da će se moji ljutiti, pa sam htjela šmugnuti pokraj vrata od wc-a. Podcijenila sam svoju visinu i zarovala glavom od kvaku. Krv je šikljala na sve strane.
Još se sjećam jutra nakon toga kad su došli po mene da se idemo igrati, a meni glava zamotana ko mumiji.
A mlađi brat se konstantno svađao sa starijim klincima, tipa on je prvi razred, izaziva osmaša. Naravno, dobije po pički pa svi mene zovu da ga treba braniti.
I ja sam uskakala. Ne znam jel to bilo zbog adrenalina, ali nikad me nitko nije prebio, uskoro sam postala poznata nasilnica. 
Sad sam kao normalna.
