Stitch wrote: ↑02 Nov 2018, 22:52
Prvo, kenjaš kvake. Drugo – ne, nikad od tebe psiholog. Ja sam slušao i polagao kolegije iz psihologije, a ti?
...
Imam prikladnu anegdotu sa ženom sa jednog dejting sajta (zapravo mislim da za sve seksualno nadražujuće teme imam prikladne stvarnoživotne anegdote)... da ne petljam metodom pokvarenog telefona, kopipejstat ću ovdje šta mi je napisala. Kurcativi i drečavo pofarbano su njeni citati, probajte sami zaključit što znači podebljano. Ovaj enđin treba neki umjereniji i raznolikiji colour menađment.
Di si? Čime se tvoj um bavi?
Nisam našla ni jednu bolju osobu u svom životu za podijelit ove ideje, osim tebe.
(trkeljali smo prije nešto o tome šta je realnost i koja je ljudska motivacija)
Bacila bi se sad na istraživanje shizofrenije (vjerojatno i oću u budućnosti), al idem na Kubu za tri tjedna pa nšta od toga. Bila, tamo, odvalila i vraćam se nazad živit u Havanu na 2 mjeseca.
Kao šta rekoh: poludjeh :-))
(dakle ide žena na Kubu, u tom trenutku mi još ne može reći zašto i kako)
...
Hihi ko govor 19. st, slatko. Ništa, pisat ću… kad se nećemo upoznat. Možda jednog dana. Ja sam i dalje za, ako se odlučiš popit kavu sa mnom. Obožavam tvoj mozak, šta da ti kažem... Tako je rijetko pronać takvu osobu ko ti. I takav mozak!
(prije toga smo ispunili G-mailovu kvotu od 100 postova nakon koje se automatski otvara nova traka, u dogovaranju kave za vrijeme koje sam ja pokazivao apsolutnu spremnost da se pojavim u sve četiri utanačene prostorvremenske dimenzije, na dva kotača naravno
)
...
A do tad… Kuba! Dakle… Kuba je meni ispala životno, procesno, metafizičko iskustvo. Ništa turizam i socijalizam. Ubacila sam se među lokalne ljude, doživila pravi underground Havane. Doživila sam je do kosti, želuca. Prije nego sam išla tamo rekla sam: želim doživit Kubu potpuno. Danas se pitam je li bolje da sto nisam ni izgovarala..? Dobila sam je u svoj svojoj divoti i užasu. Doživila sam je potpuno, kroz vlastito srce.
Prošlo lito sam googlala di ću sa ekipom na more, opušteno, ni ne sluteći… di će me to odvest. Naišla sam na neku stranicu putoholičari, ljudi traže suputnike za svugdi. I tako naletim na nekog tipa koji putuje na Kubu u 12. mj. 2017. na dva tjedna. A ja plešem salsu pa mi padne na pamet… ništa onako… iz čiste zajebancije… pošaljem ja njemu mail da sam zainteresirana. Ostalo je povijest. Tad nisam imala love, al sam mislila: ko mi brani igrat se pa vidit šta će se događat. U narednom razdoblju se mi počnemo dogovarat za ozbiljno. Ja skupim 4.000 kn, al to nije ni blizu 12 koliko mi treba. U jednom trenutku kopam ja nešto po nekoj kutiji u ormaru i nađem 7.000 kn!!! :-)) Pojma nemam odakle mi.Svemir poslao valjda. :-)
I tako mi dođosmo na Kubu. Čim sam izašla s aerodroma na parkiralište ispred, doživila sam šok: osjetila sam snažno kao da sam tu doma. To je moje. Taj me osjećaj nije pustio do danas. Meni je Havana doma. Kuba je neopisiva. To ti je druga galaksija. Šporkica, zapara, vrućina, siromaštvo neopisivo, život iznutra i izvana kakav nigdi nećeš osjetit ni doživit. Sve je živo i rasplesano po cijeli dan. Nigdi se tako prihvaćeno nisam osjećala kao tamo. Ljudi s osmjesima oko glave. Siromašni do bola. Topli, susretljivi, a opet gordi. Kuba je sloboda, emocija, tijela, srca, beat, pokret, ples, tuga, očaj, zatvor, veselje. Čisto srce i muzika. Corason. Užas od prostitucije i režima. Reaggeton na svakom kantunu. Umjetnost, tradicija. Afrika, Evropa. Svi nose kazetofone po ulici i plešu. Piju. Ljube. Promiskuitetni su. Otvorenog srca.
Kuba mi je otvorila srce. Počela sam plakat nakon 30 godina emocionalnog zatvora. Počela sam volit iz srca. Osjetila sam život, beat iz želuca. Plesala tako da su mi kubanci govorili da plešem kao kubanka, da plešem iz srca. Neopisivo i neocjenjivo iskustvo. I više ne mogu bez toga. Meni je nakon ovoga Evropa smrt, samoća, otuđenost. Tamo su svi na ulici 24 sata. Sve trešti i vrvi od muzike i života.
Bili smo u Havani 3 dana taj moj cimer Luka i ja, dijelili apartman, put i hranu. Treći dan sam svatila da je tip bezobrazan, neugodan i da mi se ne da družit s njim. Pa sam krenila svojim putem po Havani. Nakon Havane smo otišli na dva dana u Cancun, Meksiko. To je užas. Kad sam vidila Meksikancima face, prva slika mi je bila: moj bubreg na nekom tanjuru. :-)) Tamo sam odlučila ne nastavit put sa Lukom po Kubi, jer mi je postalo koma s njim, i vratit se u Havanu. Vuklo me nešto nazad u Havanu luđački. Platila sam mu svoj dio apartmana za narednih 10 dana i riskirala da budem gladna (imala sam love za jedan obrok dnevno), vratila se sama u Havanu i ostala još 10 dana. Najbolja odluka ikad. Ukratko, upoznala prave ljude, kubance iz Havane, vodili me po najboljim koncertima na koje turisti ne idu, fusion jazza i kubanskih ritmova, pili, plesali do iznemoglosti. Nemam ni jednu sliku, jer sam mobitel ostavila u sobi i ubacila se u underground Havane. Upoznala neke obitelji, njihove kuće, religijskog učitelja. Havana je fusion neopisivog kiča i šporkice, ali sve s dušom i stilom. Ni jedan film na youtubeu ne može opisat Havanu.
Meni je to life changing experience. Vraćam se tamo za 3 tjedna. Bit ću skoro 2 mjeseca. Uzela sam zadnju životnu ušteđevinu, riskirala i kupila kartu. Nakon toga uletili su mi neki poslovni projekti i spasili me financijski. Ne znam šta da te rečen. Mogla bi valjda i živit tamo. Za mene je to potpuna sloboda. Tamo sam nitko, žena s ulice. Sirotinjski se oblače, nosim „robu za po kući“ vanka, nema dotjerivanja. Iako je sve seksipilizirano. Meni treba takva sloboda. Prva lekcija koju naučiš je: nema osuđivanja. Prvi dan me bolilo gledat mlade cure kako se prostituiraju za jedan ručak. Drugi dan si tamo, uronjen, sve postaje normalno. Iz pozicije Kube, gledajući na svoj život u Evropi, totalni mi je apsurd da imam 10 šalova skoro istih u ormaru. Tamo je sve basic, ali vrvi čisti život.
Vidit ćemo šta će se zbivat ovaj put i kako će me se dojmit. Možda pobjegnem i nikad se više tamo ne vratim, a možda…
Nema interneta. Restrikcija. Samo na kartice (sat vremena 80 kn) i to samo na nekim hot spotovima. Prosječna plaća 15 eura mjesečno!!! Apsolutno ludo mjesto, neopisivo. Volila bi da mogu opisat. Možda ću šta i slikat pa napisat. Ne znam. Idem opet otvorenog uma i srca. Pa šta bude.
Volila sam jednog čovika tamo. Kubanca, crnca. Ostavila sam ga jer nije dobar za mene. Ali kako kubanci vole… njihovi muškarci su emocionalno jako otvoreni, srčani, strastveni, muževni, ali i patrijahalni. Dominantni, ali jako pristojni.
Moram priznat da me malo strah otić ovaj put. Bojim se da ću poželit ostat. Al šta bude… srce me toliko vuče da jednostavno moram tamo. Nemam „pravi“ razlog zašto idem. Nemam zadovoljavajuć odgovor našim ljudima zašto idem. Ne zbog muškarca. Ne zbog posla… jednostavno moram. Ne znam zašto. Ja se zapravo nikad od tamo nisam ni vratila. Živim u Zg kao na autobusnoj stanici čekajući bus za dalje. Učim i španjolski.
To je ukratko. Stvarno ukratko. Najbolje priče i slike ne mogu stavit u mail. Ako popijemo kavu…
Do tad.. pisat ću ti, kad se dokopam inetrneta. Ako uspijem uštekat laptop u utičnicu.
Piši mi nešto…
(slijede moji nevješti pokušaji da na finjaka zaključim to poglavlje sa obje strane pa da svatko krene svojim putem, i dobronamjerni savjet/primjedba da joj to baš i ne garantira neku perspektivu dalje u životu kojega se inače jako trudila da organizira, jer su joj dobre šanse da završi kao otjerana flundra s kakvim gadnim veneričnim boleštinama ili čak kao hrana lokalnom ribljem fondu…)
Zna Hemngway... pa je odlučio živit u Havani. :-) Izgorit ću, dobro si to skužio. Al ja ako u nečem ili nekoj ideji ne izgorim, ne osjećam da sam živa. Adrenalin junky štaš.
Stabilnost imam, a sigurnost (u Cro ili bilo di) je fatamorgana. Ja svoju stabilnost, odgovornost i kontrolu imam i previše, zato mi treba Kuba da me otkači od tih sranja.
Ja sam se tila nać s tobom, ali ti si jednom reka da bi sa mnom više od prijateljstva (a ja sam rekla da ja ne bi) pa da zato ne želiš izać sa mnom. Ja tu tvoju odluku poštujem i razumin pa nisam tila više predlagat. Pa tako ako i dalje isto osjećaš, pisat ćemo... Ako ne, amo na kafu. A ko je kakav i ko je kompatibilan ili ne... za jednu ili prvu kavu nije ni važno.
Ps. ja jesam avanturist iznutra, ali sam u kontaktu jako zatvorena i sramežljiva zapravo. I puno šutim, ne znam small talk, kao šta šrimjećuješ, al kad me takneš u temu, ne zaustavljam se. :-) Mnogima sam valjda i ja dosadna.
Privlačimo suprotne ljude. Ti i ja smo slični. Imaš depresivnu crtu, a i ja.
E tu je meni puko vodenjak. Ona bi od mene emocionalnu utjehu i metafizičke diskusije dok se drma sa crnčugama s kojima se jedva sporazumijeva o tome koliko je sati. Nou šit, dosta sam bio bolničar za nečije emotivne invalide a za nagradu dobivao
golden shower pred svima - aj malo da okrenemo ploču…
Kakve sad sve to ima veze s našom ranijom prepiskom na ovoj temi (da pogrešno ne velim raspravom)?
Pa žena je inače diplomirala psihologiju, sociologiju, pedagogiju, kurcopalcologiju, i drži u HR radionice o psihološkoj samopomoći i savjetovališta za uvezane parove, lokalno je jako poznata po tim pitanjima, izguglao sam hrpu linkova na netu i jubitu gdje gostuje u radio-teve emisijama i soli pamet svima, na fejsu smo bili i frendovi al me otkantala nakon što sam joj pokazao da ne kuži temeljne postavke evolucijske psihologije (bilo je to prije tog našeg ovdje citiranog dijaloga)… aj nemoj me jebat Stič svojim seminarima iz psihologije koji su pisani pred 150 godina dok je histerija bila fiziološka boljka.
Ono što je Lastan napisao na jednoj drugoj temi, je nešto najtočnije što sam pročitao u nekoj od debata u ovakvim seksološkim temama: da se odluka donese na instinktivnom nivou, x sekundi prije nego što je racionalno procesuirana... i dodao bih da je razum tu samo da pruži oporavdanja i nađe put do zadovoljenja instinkta izbjegavajući društvene konflikte koliko može. I to je nenadjebiva teza u evolucijskoj psihologiji, koju pretpostavljam nisu niti spominjali na tvojim kolegijima iz psihologije pred xy godina kao što je potpuno nepoznata i toj Iskričarki koja još nema niti 45 godina a smatra se kompetentnom da educira ljude sa istim problemima s kojima se niti sama ne može nositi jer ih uopće ne vidi nego samo osjeća.
Tako da... niti malo me ne impresionira nečije formalno obrazovanje ako je manjkavo, zastarjelo ili ga dotični/na uopće ne zna točno interpretirati, pogotovo kad se danas lako može naći mnogo aktualnijih kredibilnih studija pisanih i laicima razumljivim rječnikom koje poništavaju ili nalaze manjkavim ono što je nekada davno kroz društvene šablone bilo smatrano ultimativnim zakonitostima.
